Klavir

Клавир (Piano), је инструмент са диркама код којег се тон производи ударом филцем прекривеним чекићем о металну жицу. Због својих великих техничких и изражајних могућности клавир је један од инструмената са најбогатијом музичком литературом. Опсег клавира обухвата тонове од субконтра A (₂A) до c⁵. Музика за клавир најчешће се пише у два линијска система. Горњи систем се углавном изводи десном руком, и најчешће се записује у виолинском кључу док се доњи систем углавном изводи левом руком и записује у бас-кључу. Извођач чији је инструмент клавир зове се пијаниста.Клавир је наследник чембала, клавикорда и других некадашњих инструмената са диркама. Општеприхваћено мишљење је да је изумитељ клавира Бартоломео Кристофори, који је своју идеју по први пут реализовао око 1720. године, тако што је уместо тада коришћеног механизма гавранових пера која окидају жицу направио систем чекића који звук производе ударцем о жицу. Тиме је постигао зависност јачине одсвираног тона од јачине удара прста на дирку што је у то време била новост, јер се раније окидањем жице преко механике дирки могла постизати само једна јачина тона. Због овога су се први клавири називали „piano e forte“ (итал. piano e forte - тихо и гласно). Piano e forte је први почео правити Готфрид Зилберман (Gottfried Silberman), немачки израђивач инструмената са диркама. Његови ученици су наставили производњу ових инструмената и усавршавали је у Енглеској и Бечу, по којима су развијени механизми добили имена. Израда клавира са бечком механиком била је најмасовнија на прелазу из 19. у 20. век. Временом ју је потиснула енглеска механика, која је и данас доминантнаКлавијатура клавира има 88 дирки - 52 беле и 36 црних. Беле дирке су у прошлости по правилу прекриване слојем слоноваче, док се данас за ове сврхе махом користи пластика. Њима су представљени дијатонски тонови C, D, E, F, G, A и H. На црним диркама се свирају повишени дијатонсики тонови који немају своје еквиваленте међу онима који су преко белих већ доступни (нпр. дирка за eis не постоји јер одговара тону f) а којих у једној октави има пет - Cis, Dis, Fis, Gis, Ais или Des, Es, Ges, As, Be.

Притиском прста на дирку покреће се механизам који филцом обложеном чекићу преноси удар прста на клавијатури. Чекић удара жицу и спушта се испод њеног нивоа, како би ова могла слободно да вибрира. Када се прст повуче са дирке, чекић се врати у првобитни положај а на ударену жицу се спушта пригушивач, који спречава даље вибрације.Педалима се изражајне могућности клавира обогаћују. Најчешће употребљаван је десни педал. Њиме се пригушивачи подижу са жица, дозвољавајући им да слободно вибрирају. Тиме се не постиже само природно вибрирање жица него и слободна |резонанцијамеђу њима.

Леви педал (или итал. Una corda) користи се за постизање меког и баршунастог звука. Његовим притискањем се клавијатура помера мало удесно, заједно са целим механизмом, па чекић уместо у три удара у две жице, или уместо у две у једну.

Средњи педал се ретко користи и велики број клавира израђено је без њега. Ефекти који се постижу употребом средњег педала нису стандардизовани и зависе од произвођача.